POLUBRAT I SESTRA

0
1

Priča iz Amerike: Život piše najbolje romane.


Često se čudim kako ljudi ne prihvataju ili uopšte ne uvažavaju prošlost. Razumem kad su ljudi mladi, pa poletni i misle da će baš oni promeniti ili napraviti novi svet, ali ne razumem ljude sa životnim iskustvom?!

Sećam se da se oduvek u mojoj kući pričalo o divnim, ali i neobičnim životnim pričama, koje su moji roditelji tokom svog života čuli, videli, doživeli…

Nekada, kada je bio samo radio, popodneva i večeri su se provodila u razgovoru sa članovima porodice, sa gostima i rođacima koji su došli u posetu, kao i oni koji su došli iz daleka, i ostajali da prenoće. Ponekad su ostajali i po nekoliko dana, sve dok ne završe neki posao, dok se ne obave lekarski pregledi, upiše u školu, ili samo čeka voz ili autobus koji u njihov kraj ide samo jednom dnevno, što je tada bilo često i normalna pojava. Kao što sada imamo samo jedan let dnevno do Australije ili Amerike, tako je bilo i sa autobusima i vozovima tog davnog vremena pre pedeset i više godina.

E, te goste sam najviše volela!

Tada su me roditelji uzimali kod sebe u krevet i ja sam se sva srećna gnjezdila između njih!

Moju sobu u kojoj sam spavala sama i plašila se nekih sličica na belom krevecu veličine taman za mene. Mnoga deca su tada priželjkivala da imaju svoju sobu, ali ja, pošto sam bila jedinica sve do dvanaeste godine, osećala sam se mnogo usamljeno i uplašeno. Zato sam stalno tražila da tata i mama drže otvorena vrata od moje sobe, da mogu da vidim svetlost iz drugih prostorija i čujem njih. Znala sam ja da to bude malo i za kratko, samo dok ja ne zaspim, a onda zatvore, pa sam zbog toga jedva uspevala da zaspim. Spavala sam “kao zec” kako je govorio moj tata, pa sam se onda plačući budila i drala sve dok oni uspaničeno ne utrče u sobu. Ja sam se u stvari plašila mraka i kasnije, posle detinjstva.

E, to je bio razlog zašto sam volela goste koji ostaju više dana kod nas.

Ja sam od onih koja se seća najranijeg detinjstva, čak i kada sam imala oko dve do tri godine.

E, ta sedenja i razgovori do kasno uveče su se duboko urezala u moju svest i pamćenje. Sećam se priča, iskustava, prepričavanih priča, životnih sudbina, naravoučenija i učenja, o lekcijama života, priče od kojih se uči iskustvu, uči pravilima života, određuju životni pravci i sudbine.

Seka i bata crno belo

Posebno se sećam priča koje su govorile o tome kako je “pravda izašla na videlo”, kao je čestit čovek ipak dobio uzeto i oduzeto, i da je dobar čovek nekim čudom ozdravio,  obaveznog zaključka da tamo neka zla maćeha nije uspela da uništi decu koja nisu njena, nego naprotiv, da su ta deca uspela da se spasu, izvuku, uspeju i budu bolja od njenih stićenih i krijući hranjenih.

Ne znam zašto, ali se još sećam jedne tetka Milomirke, komšinice, koja je najviše pričala te takozvane horor priče. Tim povodom moram da pomenem i jednu njenu groznu, najgrozniju priču o siročićima bez majke, kojima je zla maćeha stavljala one crne bube kice u uši dok spavaju, a otac im radio po noćnim smenama. Od tada su te odvratne bube, kod mene dobile status “saveznika zlih maćeha.” Tada sam se, tako mala, zarekla da nikada neću imati maćehu, i da nikada moja deca neće imati maćehu.

Sećam se takođe bezbroj priča o tome kako je neko iz bogatih porodica Ili pri njihovom sticanju bio ohol, činio mnoga zla, pakosti i razbojništva i kako mu se to posle vratilo, pre ili kasnije, ali neki su navodili slučajeve i posle dvadeset i više godina ih je stizala Božja kazna.

I u svim tim pričama, zaključak je bio, da je jedino dobro da je čovek pošten i čestit. Da je čovek dobar čovek.

Mislila sam da su to univerzalne priče koje se kao lokalne, ipak poklapaju sa svim onim našim i svetskim bajkama koje sam gutala, pa i one Azerbejdžanske, čijih se korica i naslovne strane još uvek sećam.

Dugo sam mislila da svi ti ljudi koji pričaju o tim pravilima i principima pravde, morala, časti, rada i poštenja, poučeni tim iskustvima, neće nikada tako nešto ili slično raditi. Ali nije tako. Posle samo nekoliko godina od tih mojih prvih slušanih beseda, prisustvovala sam jednoj takvoj tužnoj priči.

Troje malih siročića, kojima je majka umrla ubrzo posle trećeg porođaja, tako da je srednja devojčica, koju ćemo zvati Sestra, i o kojoj ću vam pričati, nije se ni sećala lika svoje majke. Ni nikada kasnije nije mogla da prizove lik svoje majke. Uzalud je pre spavanja, uzdahnuvši duboko i tužno, dok se krsti i sapuće Oče naš, molila Boga, da joj bar u snu pošalje majku da je vidi. Uh! Molila je tako i do smrti. Ali nikad nije osvanula sa osmehom da je sanjala majku.

Sestra se mnogo mučila kroz život. Baš mnogo. Pošto je sa bratom i sestrom ostala bez majke, otac sam, sa troje nejači je odlučio da dovede neku ženu, da im bude zamena za majku. U to davno vreme pre II svetskog rata, nije bilo izbora za mladog udovca. U to vreme nije bilo slobodnih, razvedenih žena, nego samo ako se desi neka udovica. Pošto u tom trenutku nije bilo nikakve dobre prilike, jedini izbor mu je bila jedna starodevojka, koju već odavno niko nije hteo. Em što je bila ćorava i ružna, em je bila još i baksuz i zla. Takva gde dođe, kuća ne peva!

Ali otac ove naše sestre, verovatno je smatrao da, kao tako grdna će biti zahvalna za utočište u toplom domu ovog zgodnog, hrabrog i čestitog čoveka, i da će poštovati dom “seoskog kneza”. i posebno, da će za uzvrat gledati njegovu decu.

Hude li si sreće bio, kneže!

I tako, se sluteći veću nesreću, smatrao je da je našao kakvo tako rešenje. Ali, kad ti takvo zlo uđe u kuću, tu samo nesreća može da stanuje.

Zla maćeha je već uveliko mučila troje siročića. Terala ih je da rade najteže poslove, smrzavali su se, zakidala im je na hrani, lažno ih optuživala da ih otac grdi i kaznjava…. A onda su stigli ovaj polubrat iz naše priče i njegova sestra. Muke naših siroćića su se uvećale. Sad su morali još i da čuvaju razmaženu decu svoje zle maćehe. Muke, trpljenje i dečja tuga se uvukli u dušu ovih siročića, iako je otac pokušavao da ih zaštiti i sačuva. I tu nije kraj! Ubrzo, posle par godina, izbio je rat!

Bio je lep i sunčan septembarski dan, kada su sve đake iz škole, medju kojima je bila i Sestra, izveli u školsko dvorište na streljanje. Držali su ih na mitraljeskom nišanu čitavog dana. Čekala se samo naredba od nemačkog komandanta. Srećom, hrabra učiteljica je znala nemački jezik, pa je tako jedva uspevala da odloži streljanje pre nego što dođe komandant. Deca su morala da čuče na nišanu celog dana. Plašili su se smrti. Plakali su plakali, pa su se umorili … I otupeli…. Čekali su komandanta i njegovu komandu poređani u dve kolone, naspram dva mitraljeza. Bili su i gladni i žedni i umorni. Naši siročići nisu imali majku da dođe i pita za njih, da donese koru hleba, da moli za njih, da ih spasi. Imali su samo anđela, samo divna učiteljica koja je žrtvovala svoj život, da bi njih sačuvala. I uspela je! Naša divna, hrabra učiteljica je uspela da umoli nemačkog oficira, da pusti nedužnu decu.

I naše prvače, Sestra je došla kući živa. Ali… Ne da život. Ne da da se živi. Nesreća ide do kraja. Otac je hrabro poginuo, među prvima krenuo u odbranu svog kraja, svoje kuće i svoje dece… Tako je našoj Sestri, posle gubitka majke, poginuo i otac, u jurišu, braneći sve što je imao. Troje siročića su ostali jos ubogiji! To je bila odlična prilika za zlu maćehu da najuri iz kuće ove siročiće  i oni su, onako sami, krenuli negde, u nekom zbegu i sa vojskom…

Stari radio

Rat je tutnjao, bombe su pljuštale, ginulo se, krv se prolivala, a naši siročići su bili još više sami, još više uplašeniji i još više tužniji. Tuga do neba. Našli su, ili ih je našao jedan stric, pa drugi i siročići su se obreli kod rođaka koje prvi put vide. Teško je preteško, tuga , mali su, sami samciti, odvojeni po različitim kućama, patili i cvileli svako za sebe, ali su se “drzali” zajedno, čuli jedno za drugo, mučili se, služili, plakali sami, sami bolovali i rane zacelivali, bez utehe, bez pažnje, bez ljubavi, bez nege, bez topline, “bez ikoga i igde ičega”. I tako su odrastali naši siročići. Završio se rat. Setra je nastavila započetu školu pri Domu za ratnu siročad. Njena starija sestra je ostala u kući i na imanju njihovog strica, Solunca, kome je poginuo sin jedinac, pa su je oni i usvojili, kao svoju ćerku.

Mlađi brat je takođe bio u Domu za ratne siročice, završio je školu i molerski zanat. Siročići su odrastali, opet sami, “bez ikoga i bez ičega”.

Za to vreme, zla maćeha je ostala na imanju jadnih siročića i njihovih mrtvih roditelja. Zgrabila je imanje i svoju decu. Jadni siročići je nisu interesovali. Ni ganuli. Nije se raspitivala, nije poslala ni jabuku, niti čarape za jadne sirotane. Sve je uzela i sve je zgrabila.

Prolazile su godine, siročići su ušli u momačke i devojačke godine. Sestra je bila hrabra i veselog duha. Tugu je blažila mukotrpnim i iscrpljujućim radom, učenjem i druženjima u Kulturno umetničkom društvu “Abrašević”, završila Žensku zanatsku školu, zaposlila se, iznajmila sobicu.

Tada je dovela i mlađeg brata koji je bio u Domu za ratne siročiće. Živeli su oskudno, ali su bili opet zajedno. Sami siročići, ali zajedno. Samo, opet nema, ni majke ni oca. A zla maćeha ne haje. Ona gazduje imanjem, hrani svoje, a druge je sa njihovog praga najurila. Nije to dobro, zla ženo!

Autor priče Kraljevčanka Ružica Rakočević, Čikago. 

Leave a Reply

avatar
  Subscribe  
Notify of