BRAVO MINA: TALENTOVANA UČENICA IZ ŽIČE OSVOJILA NAGRADU NA KONKURSU RUSKIH ŽELEZNICA

0
11

Kraljevo – Mina Maksimović, učenica OŠ “Živan Maričić” iz Žiče, osvojila drugo mesto, na međunarodnom konkursu  Ruskih železnica, sa svojim foto-literarnim radom “I voz ima dušu”.


Pokažite mu put i talenat će njime koračati. Potvrda važnosti i istinitosti ove rečenice jeste učenica osmog razreda OŠ ,,Živan Maričić″ u Žiči, Mina Maksimović, koja je višestruki literarni laureat.

Put kojim je naša talentovana sugrađanka koračala, juče 16. decembra doveo je u Ruski dom, u Beogradu na dodelu međunarodne nagrade. Na foto-literarnom konkursu koji je raspisala Ruska železnica ,RŽD Internešnl, u saradnji sa Međunarodnim fondom jedinstva Pravoslavnih naroda i pravoslavnim časopisom Svetosavsko Zvonce, Mina je, svojoj školi i našem gradu, donela drugu nagradu. Njen literarni rad koji je naslovila ,, I voz ima dušu″ morao je da ispriča priču sa fotografije koju je Mina prethodno fotografisala.

image

“Minin uspeh je još jedna potvrda da radinost, odgovornost i doslednost krase našu školu. Svaku delatnost, osim po svim pedagoškim pravilima, pokrećemo s ljubavlju i vodimo širinom i vedrinom mladalačke energije i znanja. Tako da, na zadovoljstvo koletiva i učenika, često biva krunisana uspehom”, rekla je za Kraljevo Online Bojana Marinković, direktorka Osnovne škole “Živan Maričić”.

Mina Maksimović, svojim talentom, toplim, emotivnim lirskim proznim izrazom svojoj školi donela je mnoge nagrade i učinila da budu ponosni na njena ostvarenja. 2015. godine na literarnom konkursu u organizaciji pokreta Gorana Srbije, na temu ,,Pretvori stvarnost u najlepšu slikovnicu″, osvojila je 2. mesto. U okviru umetničke manifestacije ,,Dosta su svetu jedne Šumarice″,  koju je organizovao Spomen park  ,,Kragujevački oktobar″ u Kragujevcu, raspisan je konkurs na temu ,,Umetnost pisanja bavi se zlom koje se može razumeti, ono izvan toga, beskrajno kao kosmos, ostaje nezapisano″. Od 526 radova koji su pristigli na konkurs iz 52 osnovne škole Srbije i Republike Srpske, Minin rad je izabran kao najbolji i osvojila je 1. mesto. Ove školske godine na tradicionalnoj manifestaciji ,,Deca pesnici, pesnici za decu″,  koju organizuje Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, još jednom je trijumfovala i bila prvonagrađena.
Sledi nagrada Zavičajnog društva Kraljevo i Podružnice za srpski jezik, koji su raspisali konkurs povodom obeležavanja 14. oktobra i Mina je, opet, bez konkurencije, bila prva, i juče drugo mesto na konkursu “I voz ima dušu”.

LJBL

image

I VOZ IMA DUŠU

Eh, da mi je još jednom da putujem Ćirom, pa nek’ ‘mrem“- odjednom će baba. Pokušam da je „titlujem“, ali ne vredi. To da „’mre“ više puta dnevno, par godina unazad znam, ali da je u 81. dedu Milutina, zamenila nekim Ćirom i da bi sa njim još putovala svetom, to nikako ne kapiram. „Ko je Ćira baba i gde ga nađe pod stare dane? Moj ljubavni život- plač majke Božje.“ – zabrinuh se.
„Sram da te bude!“- zagrme baba. Uhvatimo se baba i ja u „klinč“ i posle nekog vremena „skapirah“- Ćira je voz i ona bi da evocira uspomene sa putovanja sa upokojenim i nikada joj prežaljenim Milutinom. Izvinih se, kako je i red, što posumnjah u babin moral i rekoh- „Idemo!“
„Voz za Rašku parkiran je na 3. koloseku i polazi za deset minuta“- uzvikuje dispečer, a ja čini mi se više nosim babu, nego što ona sama ide. Kleca onako stara, ali lice joj se ozarilo- putovaće vozom i to za Rašku, u manastir Gradac, tamo gde se pre više od pola veka zaklela Milutinu na večnu ljubav.
„A što nismo otišli na železničku stanicu? Hoćemo li vozom putovati?“- zabrinuto će baba.

image
„Hoćemo, baba, hoćemo…i evo nas taman na železničkoj“. Čudi se baba kako se sve promenilo za kratko vreme, nema ni 30 godina kako je poslednji put putovala vozom. Ubi priču o Ćiri, evo me gde sam ako ga tog dana 100 puta nije pomenula. Uđosmo u šinobus. Živ me „blam pojeo“ kad je počela da se rukuje sa ljudima. Svakog je pitala za zdravlje, kako su im ukućani, srećan put poželela. Gledaju je ljudi u čudu, a i ona njih. „Ovo nije voz, Mina!“- obrusi se na mene. „Nije ni podmornica“- našalih se sa babom. Objašanjava ona meni, a i svim prisutnima, na moje veliko „zadovoljstvo“ da sedišta ne treba da budu plava, da nisu smeli da nas posedaju kao u školske klupe, da se u vozu ne ćuti, da nismo u pozorištu i šta je još sve izgovorila, evo ni sama ne znam. Džaba ja nju ubeđujem da jeste voz, ona uporno tvrdi na nije. „Nema dušu!“- pobuni se. „Ali ima vaj faj“- dočekah spremno. Jasno je babi šta je vaj faj, taman koliko i meni gde bi dušu u vozu tražila. Ako je po babinom, toliko je važna, da bi se čini mi se odmah pored natpisa „Železnice Srbije“ najpre našla. Pregrmeh i dušu, kad eto ti konduktera. E, koliko je njemu pitanja postavila- od čijih je, od kojih je, poznaje li ovog i onog, je l’ čuo za ovo i ono, zna li šta je nekad bilo ovde, a šta onde i sve tako u krug, dok god joj je u vidokrugu bio. Krenusmo konačno! Ni iz Kraljeva nismo izašli, razmota baba pitu, pa krenu da služi putnike. Ne znam gde da gledam, najradije bih iz kože, al’ ne može. „Dug je put, mora nešto da se lacne“, veli baba. Uzalud se trudim da objasnim babi da smo za sat vremena u Raški, ona ne veruje. Prođosmo Bogutovačku Banju, tu baba pusti koju suzu za pokojnim Milutinom i nezaboravnim osmomartovskim proslavama u nekada čuvenom hotelu „Mineral“. Kad dođosmo do Doline jorgovana, baba je toliko živopisno opisivala kako joj je Milutin svakog proleća brao mirisne jorgovane, da ja za sekundu pomislih da je zapravo Milutin za babu njih sadio, a ne kralj Uroš za Jelenu Anžujsku. U jednom je baba bila u pravu- lepota je gledati kroz prozor taj prizor mirisne doline. I da vidiš čuda- svi putnici odložili telefone, pospuštali novine i sa babom u priču udarili. Sve ih interesuje o njenoj velikoj ljubavi i lepotama zavičaja. Ne stiže baba da odgovara na silna pitanja, a ni da pokaže sve livade i pašnjake jer voz po njoj prebrzo ide. Pa ona se u Milutina i zaljubila što je iskakao i uskakao u voz dok je u pokretu. Po babinom je toliko hrabar bio, da evo da ga nisam poznavala, tačno bih ga sa Milošem Obilićem pomešala. Pred Raškom, zapeva baba- „Stani, stani, Ibar vodo, Ibar vodo…“, zapeva baba, zapevaše putnici, zapevah i ja. Ibar ne stade, ali voz stade! Nikome se ne izlazi, a babi i meni ponajmanje. „Hvala ti, sine“, šapnu mi baba. „Hvala tebi“, poljubih babu i krenusmo u manastir Gradac da zapalimo sveću pokojnom Milutinu.

MINA MAKSIMOVIĆ (14), OŠ “ŽIVAN MARIČIĆ” Žiča

Leave a Reply

Be the First to Comment!

Notify of
avatar
wpDiscuz